Naravno sve to što stoji u naslovu i podnaslovu danas je samo teorija. Neki bi rekli da je čak naivna, idealistička ili jednostavno utopijska. Ipak posle 20 godina nezavisnog života dve najvažnije prestonice u regionu neke stvari treba sagledati iz različitih perspektiva. Ima pozitivnih pomaka i sa jedne i sa druge strane Dunava. Neću da idealizujem prilike jer su svima jasne činjenice koje otežavaju današnje odnose na relaciji ZG-BG. Ipak sada ćemo analizirati onu tačku koja nam može poslužiti kao ishodište u pravcu izgradnje dobrosusedskih odnosa i čak više od toga.
Okolnosti još nisu sazrele do tog nivoa, ali prioritet treba da bude na zajedničkom suočavanju istorije. Opšte je poznato da je i Nemačkoj i Francuskoj za ovakav poduhvat bilo potrebno više dekada, međutim mi nemamo toliko vremena. To je naš test, kojim dokazujemo koliko smo hrabri i sposobni da gledajući u istorijsko ogledalo - učimo i priznamo svoje greške, koje su u naše ime učinili naši izabrani i neizabrani vladari. Samo delovanje jedne mešovite stručne komisije na ovom planu dalo bi rezultate, bez očekivanja brzih rezultata.
Nije sporno da procvat Yugo-sfere zapravo spada u period zajedničkog života svih balkansko-slovenskih naroda. Nije to nikakav sentimentalizam, nego se radi o racionalno izgrađenom tržištu, koje osim energetskih resursa nije bilo upućeno na uvoz industrijskih proizvoda. Sad i nije važno koliko je to u praksi bilo efikasno. Danas Evropa ide putem kojim je nekad i Jugoslavija hodala. Federalizacija ali s umerenom centralizacijom. Kad napustimo Horgoš, više nema granice do Lisabona, Gdanjska, ali da bi stigli danas u Ljubljanu iz Beograda pređemo minimum dve granice. Izgleda da se sve okrenulo naopačke. U ovoj formi nije interesantna ni Hrvatska, ni Srbija, Crna Gora, kamoli Bosna i Hercegovina. Ako se ponovo ne integriše južno slovenski region, kolektivno će gubiti korak sa civilizovanim svetom, čak i sa Rumunijom i Bugarskom. Zašto? Zato što na primer Rumunija nudi tržište od 22 miliona stanovnika a mi jedva 7,5 sami u Srbiji, ne računajući Kosovo. Bez krupnih infrastrukturnih projekata i bez jasne strategije za olakšavanje komunikacije ne samo između ljudi, nego i kapitala i svih dobara, nema napretka. Da bismo privukli krupne investicije moramo da udružimo naše resurse (ekonomske, ljudske) i da zajedno lobiramo ne samo u EU nego čak i na svetskoj skali. Ozbiljni kapital nije zainteresovan za rasparčano, različito pravno regulisano područje sa mini prestonicama bez ikakvog kosmopolitskog duha. Svima na balkanskom području je u interesu da privučemo kapital i zato umesto 7,5 miliona treba da nudimo približno toliko koliko nudi Rumunija. Niko nije zagovornik zajedničke države jugoslovenskih naroda, ali je Evropska perspektiva neminovna. Sada posle dve dekade nezavisnog egzistiranja na osnovu ekenomsko-političkih pokazatelja jasno je koja republika je koliko doprinela zajedničkoj državi ali je u Srbiji i dalje imperativ kritikovati Ustav iz 1974. godine bez obzira na političko i ideološko opredeljenje. Pomenuti ustav, je dao šire ovlašćenje svim federalnim jedinicama i definisao autonomije dveju pokrajina u Srbiji, koje bi danas apsolutno bile u skladu sa politikom EU koja radi na regionalizaciji. Imamo više regija, više političko-administrativnih zajednica, ali govorimo isti jezik. Ako nema jezičkih barijera, zašto gradimo administrativne prepreke, koje sabotiraju slobodno kretanje ljudi i kapitala? Zato inicijativa leži na strani Beograda i Zagreba. Obe prestonice su odgovorne za stvaranje atraktivnog zapadno balkanskog regiona, koji bi privukao slobodno privređivanje ne samo u Srbiji i Hrvatskoj već i između ostalih zemalja regiona.
Ne trebaju nam glasne i prazne izjave o nekom pomirenju ili strategijskom savezništvu. To će uraditi privrednici u tišini, ukoliko dobiju prostor i uslove, bez obzira da li oni investiraju u Mostaru, Požegi ili u Baru. Za to vreme najradikalnije nastrojeni slojevi lepo rade po fabrikama ili na građevini i nacionalizam polako gubi svoj poligon smanjujući teren destruktivnog delovanja.
Nakon inauguracije novog hrvatskog predsednika, predsednici Tadić i Josipović trebalo bi zajedno da sednu za sto. Neće to biti laki razgovori, teško je nasledstvo są obe strane ali kad-tad o ovome se ipak mora razgovarati! Da, postoje rane, žrtve, mržnja i razni zahtevi političkog i privrednog karaktera. Ali treba jasno definisati šta je zadatak diplomatije i šta je uloga istorije kao discipline? Diplomatija treba da se usredsredi na aktuelno delovanje po potrebi interesa starategije zemlje i na dobrobit svih građana. Da reši otvorena pitanja, vlasništvo nad stanovima i imanjima izbeglih lica iz Hrvatske istovremeno i ratnu odštetu od Srbije za razorene gradove i patnje prouzrokovano oružanom intervencijom po nalogu tadašnje beogradske administracije. Sve sporne slučajeve dati na nezavisnu međunarodnu arbitražu i neka se MOL i Gasprom spore oko toga kome šta pripada.
Ceo proces koji se odvija na tlu evropskog kontinenta odigrao se i na prostoru nekadašnje Jugoslavije. Umesto ekonomije, kod nas je ideologija igrala ulogu kolektivne hipnoze. Na zapadu blagostanje, a na jugu samoupravljanje u duhu bratsva i jedinstva. Samo što je Balkan ostao Balkan i u jednom momentu je jedna generacija političke elite nad Savom, u American Psycho duhu, došla do zaključka da će im karta nacionalizma obezbediti bezgraničnu vlast. Najgore je što su i sami poverovali u to. Pošto su prestonice nikle kao pečurke po kišu, balkanski prostor se nakon nekoliko vekova turske okupacije i raspada Jugoslavije, ponovo nalazi u raskomadanom stanju ali sada bez staralaca Austrije. Nacionalne države i razne krajine doživele su neviđenu euforiju nacionalizma tokom ludila devedesetih na čelu sa svemoćnim vladarima i bosovima podzemlja. Na žalost još uvek postoje teritorije koje čekaju na dalja rascepljenja, ali grad bez građanstva - intelektualne elite, ostaje provincija bez obzira gde je palata dona i njegove vlade. Provincija je osuđena na propast u sferi civilizovane politike, gubivši politički značaj i uticaj na promovisanje i odbrane svojih interesa. Jedino joj ostaje da se buni, i bolje joj je da to čini pre nego što razvoj događaja dođe do određene tačke. Postoje dve prestonice od kojih barem jedna uvek ima razumevanja ili ključ za rešenje problema.
Uticaj odnosa moćnog savezništva Zagreba i Beograda na razvoj i evropsku integraciju ostalih balkanskih zemalja.
Srbija mora da počinje da vodi treznu politiku prema Kosovu. Šta to znači? Ne znači naravno priznanje, ali nikako ne sme da vodi do samoizolacije. Beograd treba da obezbedi srpskoj privredi prodor na zasad izolovano tržište Kosova čak i u saradnji sa drugim firmama bez obzira da li su domaće ili strane. Pregovarački potencijal leži u činjenici da su Beograd i Zagreb nezaobilazni pravac do kontinentalne Evrope. Ovo zahteva mudru politiku, kako pregovarački potencijal ne bi postao ucenjivački kapital i da sve ponovo krene naopako... Ako se izgrade čvrsti temelji tržišne ekonomije i na uticaj EU makar samo u Hrvatskoj i Srbiji policija, pravosuđe i tajne službe počinju da sarađuju to već pruža garanciju stabilnosti ne samo za dve pomenute zemlje nego za ceo Balkan. Svaki narod balkana mora da bude svestan da međusobno neprijateljstvo slabi ceo region, koji već ionako dosta zaostaje za Unijom. Ne možemo i nakon sto godina samo da krivimo vekovne turske okupacije kada mi ni u sadašnjosti ne smemo da preuzmemo inicijativu koji se čini protivrečno isključivo zbog pogrešne politike poslednje dve dekade. Pravo je vreme da proverimo dokle stežu ruke dva najmoćnija predsednika i da li imaju snage i hrabrosti da se iskreno rukuju.
Danas izgovoriti da nam je Jugoslavija potrebna jednako je izdaji, i to je tako u bilo kojoj nekadašnjoj republici. Svi su u hipnozi, nacionalne vođe koje se teško odriču najjeftinijih političkih poena za cenu zaostalosti i opšteg raspadanja društva. To nije u interesu nijednoj nezavisnoj republici već samo užoj političkoj eliti. Više hramova i zvučnih govora ne rešavaju naše probleme. Ne trebaju nam referendumi i opšte narodni plebisciti. Potrebna je samo vizija i da neko radi na tome kao što je to činio pokojni premijer Zoran Đinđić.
Nema razvoja bez infrastrukture i to je aksioma ne samo sociologije nego i privrede. Brza pruga na trouglu Beograd-Ljubljana-Budimpešta-Beograd stvorila bi ambijent da se život ponovo vratio u region. Takav sistem saobraćaja bi dao puls i ostalim novonastalim prestonicama koje bi kvalitetnim priključenjem na spomenutu liniju mogle da se približe Evropi. Nije slučajnost da EU tretira barsku prugu kao unutrašnju politiku "sestre dvije Srbije i Crne Gore" i zato Evropa nikad neće dati rang evropskog koridora za trasu od Temišvara do Bara. Zato je neminovna izrada plana balkanskih saobraćajnih koridora prema interesima tržišta u nekadašnjem jugoslovenskom prostoru. Priključenjem Evropskoj Uniji bez velikih promišljenih projekata sve veći problem izaziva potrošiti i povući sredstava koje EU predviđa za finansiranje razvojnih projekata. Svima je jasno da Priština, Podgorica i Skopje prirodno gravitiraju ka Beogradu. Jednostavno tako je izgrađena infrastruktura za vreme Titove Jugoslavije i bez komunikacije oni su samo provincije koji nemaju adekvatan pristup ostalim evropskim gradovima. Opšte je poznato da aerodromi na ovim prostorima nisu predviđeni za širu masu i ako čekamo da oni sami to postanu, znači da čekamo da svi postanemo gastarbajteri.
Potrebno još mnogo vremena da bi se politika i privreda usmerile u opisanom pravcu. Neće to biti brz proces, ali ipak prilika je data u vidu dva predsednika, Hrvatske i Srbije da bi utemeljili saradnju dve zemlje na čvrstim osnovama. Nakon 15 godina po okončanju modernih balkanskih ratova, vreme ja da se dogovore Beograd i Zagreb i da pokažu primer svim ostalim narodima Balkana. Kada to shvati većina građana na ovim prostorima tek tada možemo reći, da, i mi smo deo Evrope. Moramo biti spremni za promene, jer nam Evropa sama neće kucati na vrata.
Subscribe to:
Post Comments (Atom)
No comments:
Post a Comment